Page 23 - e-magazin_SH-02

Basic HTML Version

slobodna
hercegovina
.com
Херцеговачка рапсодија
23
СЛОБОДНА
ХЕРЦЕГОВИНА
ни строј стални на место погину-
лих очева. Уз сваког устаника бо-
ре се по двојица епских примера
(мој ђед Обрен ми је причао да је
његову чету у бици на Вучјем До-
лу предводио - Свети Сава!) На-
равно, да се тако морало побеђи-
вати. Али и гинути.
Хецеговина је у устанцима те-
шко изгинула. Њена биолошка
супстанца била је исцрпљена у
највећој мери, што се осећа до да-
на данашњег. Хиљаде породица
остале су проређене или без ијед-
не одраслемушке главе. то је била
цена жртвовања за слободу, чак и
међу Србима који су као ретко ко-
ји народ подносили жртве. Сети-
мо се примера породице Гргуро-
вића којој син Смаил-аге Ченгића
Дедага смаче свих осам чланова,
чак и женску чељади и децу.
Жртве су болне, гине се у де-
чачким годинама, пре него је
обезбеђено потомство или храни-
тељство над нејачкиминемоћни-
ма. Али жртве су мера поноса и
мера за пример онима који дола-
зе. Култ народног јунака је опште
место у породичном одгоју. Поди-
чити се оцем или ђедом јунаком
- па ништа узвиситије! Примери
јунаштва се не заборављају, они
стају у борбени строј сваког но-
вог времена. Ти примери ће сутра
- боље да не буде - оживети у на-
шим срцима свом силином. Јуна-
штво је, нажалост, увек бивало на-
ше једино одбрамбено оружје.
Иако се живот живи и борбе-
воде у великој матријалној оску-
дици која је општа, јагме око пле-
на, као у црногорској војсци и
међу црногорским главарима,
у устанку нема. Када црногор-
ска војска заплени турски товар
или запоседну имање неког бо-
гатог Турчина, вође добијају нај-
већи део. Међу устаницима вла-
да други закон: све је заједничко
и дели се онима којима је најпо-
требније. Нико се од устаничких
вођа није обогатио у устанку. На-
против, многи су жртвовали сво-
је поседе, иначе увек скромне, за
општу ствар. Имање Луке Вука-
ловића, које му је остало од оца,
пропада док он води устанак. Ка-
да је морао да крене у изгнанство
за Русију, пресвлаче га у пристој-
но одело да не иде у изношеном и
избуцаном. У изгнанство је оти-
шао без средстава за живот па ће
битиприсиљендамолируског ца-
ра да му додели нешто као пензи-
ју и мало земље од чега ће му жи-
вети породица. Сличан је пример
Луке Петковића који је за потре-
бе устанка дао све што је имао од
иметка. Тај по много чему дивни
лик заслужује да остане запам-
ћен за сва времена. А, ето, гото-
во да је заборављен. Не могу да не
истакнем још један пример пле-
мените жртве. Реч је о холандској
принцези Жани Меркус, која је
цело своје породично наслеђе да-
ровала устанку.
Не би било право прећута-
ти допринос и учешће жена иа-
ко међу вођама и јунакињама не-
мам забележено ни једно женско
име попут епских хероина: Косов-
ке девојке, Пријездине Јелице, мај-
ке Јевросиме или мајке Југовића.
Таквих жена , мајки и сестара, би-
ло је у устанку. Јунакиња, на чи-
јим плећима опстаје устанак, би-
ло је у свакој породици. Када гла-
ва куће оде са кућног прага, цео
живот породице остаје на же-
ни. Жене бу битни део устаничке
борбе и услова. устаници нема-
ју магацине хране и опреме ко-
ја долази из државних депоа, не-
мају обезбеђен ни смештај за по-
родице које се морају евакуиса-
ти из зона ватрених дејстава, не-
мају ни медицинске службе, не-
ма болница, лекова и слично. Све
те радње и обавезе на својим пле-
ћима, својом храброшћу и инвен-
цијом обављају жене. Не забора-
вимо да устанак са прекидима
траје од доласка отоманског по-
громаша Омер-паше Латаса у на-
ше крајеве до Берлинског конгре-
са, што је веома дуг период, услед
чега се исцрпљивала не самољуд-
ска супстанца већ и тле. И једно и
друго надомештале су храброшћу
ижртвама те чудесне херцеговач-
ке жене. Устанка не бимогло бити
да уњему нису учествовале и оне,
стараујћи се о породици, о малу и
опскрби бораца храном и одећом.
Требало је то моћи и издржати то-
лико гидна у тој земљи која је си-
ноним за глад, где сушне године
долазе једна за другом остављају-
ћи иза себе поморе као куга.
Ако херцеговачке устанке свр-
ставамо у ослободилачке покрете
спрског народа, а друкчије не мо-
же бити, онда је Луки Вукаловићу
место уз најзначајније вође срп-
ског народа из новијег времена,
попут Карађорђа иМилоша Обре-
новића. Његов удео и значај у тој
борби мање је него њихов али он
је и последњи са епским ореолом
иничимпомућеномвеличиноми
значајем.
Али, ето, његове кости већ 150
година леже у далекој али блиској
Русији, сада је то Украјина, у Сал-
таћки близу Полтаве. Не знамо
ни у каквом стању се налази ње-
гов гроб, ни да ли га ико више одр-
жава. Први апел да се његови зем-
ни остаци пренесу у Херцеговину
упутила је Милетићева „Застава“
1873. године. До данас не учини-
смо - ништа. Кости једног од срп-
ских народних вођа, „заставе сло-
боде српског народа“, како је пи-
сао Светозар Милетић, покрива
ледина заборава. Недозвољиво је
не вратити их тамо де припада-
ју. Вратимо Херцеговини оно што
је њено.
Омеђине на мјесту
некадашње куле
војводе Лука
Вукаловића на
Пирномбријегу
на Ублима
Извор: Рајко
Вукашиновић
Фото: Божидар
Вукашиновић
Устанак из
1875. године
није успео
управо зато
што је на њега
јаче деловала
књажева Црна
Гора него
обреновићевска
Србија.
Један од
узрока пораза
устанка може
се, дакле,
тражити и
у томе што
Црна гора води
тајну битку
против Србије
за примат