Page 29 - e-magazin_SH-02

Basic HTML Version

slobodna
hercegovina
.com
ријеч градоначелника
29
СЛОБОДНА
ХЕРЦЕГОВИНА
ни живот и обичаје, утврдили су
да је вијековима, и кад би била
најплоднија година, Херцеговина
остајала гладна. Жито је слабо но-
сило. Приноси су били кукавни,
жетве, више на тугу него на ра-
дост, јер оним што је пожњевено
Херцеговина се није могла пре-
хранити. Глад, онај вјечни јахач
апокалипсе у овом камењару ни-
кад се није скидао с коња. Отуд,
и власт која би била и меканије и
њежније руке, народу би била те-
шка, а камоли она туђинска феу-
дална, набијена предрасудама и
привилегијама, која је прихвата-
ла закон само када би била при-
тјерана уза зид.
У таквој ситуацији пукла је
Лукина пушка. Пукла је зато јер је
вода дошла до душе. Зато је и од-
јекнула не само по Херцеговини,
него и по Европи.
Тако, Лука је почео нешто што
је морао, нешто што није могао
избјећи, нешто што су му прили-
ке задале, нешто чему он није мо-
гао видјети ни крај ни трајни ре-
зултат. Ипак, дилеме није имао, и
зато је, тако дуго остао на челу тог
народног покрета.
У његовим писмима и испо-
вијестима види се да га је све то
много коштало. Знамо да је мно-
го пропатио, знамо да је често би-
вао на ивици амбиса, али, ваљда
због осјећаја да се бори за правду,
успијевао је превазићи и власти-
ту малодушност али и којекакве
сплетке са свих страна.
Трајног саучесника и сигу-
ран ослонац у ником није имао.
На ничију ријеч у потпуности се
није могао ослонити. У некимфа-
зама устанка заиста је био „тужан
сирак без игђе икога“. Али, ни та-
да није сустао. Није се предао ни
кад су га сви оставили. Није рекао
„све је пропало“ ни кад су му са-
везничке владе забраниле дола-
зак на своју територију. И тада је
знао да ће правда тријумфовати и
да ће тај тријумф и њему доније-
ти утјеху.
Како је осјећао тако се и дого-
дило. Све оно што је било јадно и
пролазно, вријеме је помело или
распршило у заборав.
У народној души остало је оно
што је у Лукином покрету било
најдрагоцјеније, а то је борба за
коначно ослобођење и за живот
достојан слободног човјека.
Велики војводо!
Ево те опет у твом Требињу.
Уиме народа кога си волио ви-
ше него душу своју, исказујемо ти
и част и поштовање.
И једно и друго заслужио си
више него многи наши преци, а
поготово потомци.
Неко може рећи да је, што се
Тебе тиче, захвалност закаснила,
али ја знам да Ти таквим арши-
нима никад ништа ниси мјерио и
да си се у животу довољно напра-
штао. Ако то учиниш још једном
неће ти бити тешко.
Прах твој је и данас у далекој
Украјини, али твој дух је овдје с
нама.
Свимсрцемсмозатодасепрах
с духом сједини.
Да се овдје, у овој вали изме-
ђу Орјена и Леотара, нађе мало,
оне свете херцеговачке земље, за
твој вјечни укоп, за твоје часно
име у херцеговачком камену, и
за твој нови, онај вјечни живот у
свом народу, на његовој тврдој ба-
штини у твојој Херцеговини. Ов-
дје међу нама, међу живим и мр-
твим, сигурно ћеш наћи свој мир.
Зато и кажем подигни се и одјени
– вријеме ти је путовати своме ро-
ду и своме гробу.
Поштовани суграђани,
Хвала вам на пажњи. Увјерен
сам да ћемо, као што смо нашли
достојно мјесто за вјечну кућу на-
шег пјесника Јована Дучића, исто
тако, наћи два метра земље за чо-
вјека који је, у свомвремену, испу-
нио оно што и у машти надилази
наше способности.
Живјели!
Свим срцем смо
за то да се прах
с духом сједини.
Да се овдје,
у овој вали
између Орјена и
Леотара, нађе
мало, оне свете
херцеговачке
земље, за твој
вјечни укоп, за
твоје часно име
у херцеговачком
камену, и за
твој нови, онај
вјечни живот у
свом народу, на
његовој тврдој
баштини
у твојој
Херцеговини.