Page 6 - e-magazin_SH-02

Basic HTML Version

Јован Накићеновић
6
СЛОБОДНА
ХЕРЦЕГОВИНА
он не може примити толико бре-
ме на своја плећа, будући још по-
све млад и неискусан, а Зупци
имају између себе људи, који ће
заузети овомјесто, каошто озбиљ-
ност и важност положаја иште,
при том колико узбуде кадар, он
ће вазда бити народу на услузи.
Али окупљени народ опет по-
нуди луку капетанством и пови-
ка да неће никога, негоњега за ка-
петана.
Лука видећи да је жељан цио
народ да он буде капетан на Зуп-
цима, прими се ове части и даде
поштену ријеч сакупљеном на-
роду да ће прије погинути, него
издати поклоњено му повјерење.
При том обећа да ће његова нај-
пра дужност бити бранити народ
од турског насиља, уз то настоја-
ти да се заведе стари поредак у
свему, као што је било за вријеме
његова покојног оца, јер су Турци
првашњи ред били у нечем само-
силно пореметили.
Тако остаде Лука код своје ку-
ће међу својим народом па да би
могао лакше своју породицу из-
државати, отпочне свој занат као
мајстор пушкар. Али будући да је
имао мало радње, науми сићи за
неко вријеме у Херцег-Нови, где
би више рада имао.
Онда му је било 25 година и
оженио се Станом Кривокапића
из Црне Горе.
Мало касније, као што реко-
смо, сиђе Лука у Херцег-Нови и
стаде пушке начињати.
Ну покрај све радње своје и
ако му је било мило становати у
Херцег-Новоме, гдје је био стекао
за кратко вријеме доста пријатеља
и познаника, ипак није заборавио
свој завичај, него је често излазио
на Зупце да обиђе свој народ и по-
родицу своју.
Народ пак не би никад ника-
кве послове сам рјешавао, што не
би прије позвао на састанак сво-
јега капетана Луку, који се пози-
ву радо одзивао, те готово може се
рећи да је више на зупцима бора-
вио, него у Херцег-Новоме.
Због његова честог одлажења
на зупце, по више дана морао би
затворити сој дућан, те би тако која
радња код њега залежала по више
времена. А кад би га ко прекорио и
упитао: зашто да затвара онако че-
сто свој дућан и дангуби по Зупци-
ма, без икакве соје користи; Лука
би благијемали укорнијемријечи-
ма одговорио: ко ради за народ, он
не дангуби, него испуњава главну
дужност човјечанства. Ако ми пак
мој рад није успјешан, као што бих
јахотио, томожевријемедоћитеће
уродити добријеми богатијемпло-
дом. Јошговораше: требанародоба-
вјештаватиисправљати, пакаддо-
ђе згода и прилика, или кад му до-
гори до ноката, народ ће сам зна-
ти устати ротив својих угњетача и
треснути ланцима о земљу; а ја за
свој труд и дангубе не тражим на-
граде, јер је моја дужност бринути
се за овај наорд, као његов члан и
поглавица.
Тако је Лука провео неколико
година неуморно радећи за свој
народ и бранећи га од турског зу-
лума, јер су Турци више пута по-
кушавали опљачкати Зупце, али
бодро око Лукино знало је вазда
растјерати олујину, која би грози-
ла Зупцима.
Овако је трајало све док не до-
ђе Омер паша да по Босни и Хер-
цеговини покупи од раје оружје
године 1852.
Тада Лука видје, да Србину не-
ма слободе, ако је не окупље у сво-
јој крви.
Међу тијем Омер паша већ је
био покупио оружје по Босниидо-
шао у Херцеговину да исто уради.
Алинаиђе на отпор, јернародније
хотио добровољно предавати сво-
јега оружја, једине одбране своје.
У то доба стигне Дервиш паша
на Грахово са војничком силом и
ухвати на вјеру Јакова Даковића,
који није хотио предати оружје,
него се био затворио у својој кули
су шездесет момака, те се за десет
дана борио против несразмјерно
веће силе турске, али ипак није-
су га могли Турци на силу добити,
него на пријевару. Башна св. Јова-
на по Божићу 1852. предаде се Ја-
ков на вјеру Турцима, али они вје-
ру преврнуше, те поробише Грахо-
во иповедоше везана Јакова са си-
ном Антом пут Мостара.
ТадаЛука бијаше у великој не-
вољи, јер га Турци бјеху опколи-
ли, с једне стране Омер паша, а с
друге Дервиш паша, при том не-
ма му најбоље узданице Јакова,
кога Турци већ бјеху на веике му-
ке уморили на Доловима за Кло-
буком, водћеи га пут Мостара, не
би ли овијем уморством препла-
шили народ.
Истина да Омер паша јошније
био заискао зпцима оружја, аи се
Лука томе сваки час надао, јер око
Требиња већ је Омер био покупио
рајино оружје; само неколико Тре-
бињана оставише кућу и огњи-
ште, те се одметнуше у планину,
јер нијесу хтјели предати оружја,
него су жртвовали све своје да са-
чувају понос и слободу, знајући да
Србину без оружја немаживљења
међу Турцима.
њКад чу народ што Лука го-
вори, сви из једног гласа повика-
ше: прије ћемо сви изгинути, не-
го се као жене без оружја предати
на милост Турчину. Тада Лука ра-
досно рече: хвала, браћо, на таквој
изјави, тако су нам и стари ради-
ли, па би било велико издајство да
проневјеримо што нам прадједо-
ви у аманет оставише. Та јунаци
се рађају да живе и гину на бра-
нику народа и потомству примјер
остављају; па не дајмо да нас на-
ши потомци проклињу, што није-
смо били кадри одржати слободе
бар колико нам стари оставише.
Сад, браћо, ја морам сићи у
Херцег-Нови, да опремим неке
послове и упитам за савјет нашу
браћу Новљане, а у исто доба за-
молим, да нампруже помоћи, ако
буде до невоље. За то браћо, док се
не вратим чувајте понос српски -
На мјесту ове
омеђине, зарасле
у коров ишибље у
Богојевић селу била
је „тврда кућа“ Луке
Вукаловића
Фото: Божидар
Вукашиновић
Извор: Рајко
Вукашиновић
Лука позва
све Зупце на
састанак, те
им рече куда
Турци смјерају
кад разоружају
рају. За то, рече,
боље је свакому
погинути него се
пред свијетом
обрукати
давши Турчину
своје оружје,
једино рајино
спасење.